Vrata sveta pod Galičicom - POGLAVLJE 3.

Splash bi rekli u stripovima. veliki splash! Hladna jezerska voda je pravo osveženje za moje suncem ogrejano telo. Posle dužeg razgovora uz ukusni welcome lunch sa mojim gazdama i poduže priče o tome kako ih je spojio svetac i čudotvorac Sv. Naum, nekada davno i  kako ću sigurno i ja naći srodnu dušu na tom svetom mestu (bili su prosto užasnuti činjenicom da tako fina mlada Srpkinja nema džentlemena), uletela sam u jezero po najgorem suncu kao što bi me prekorili mnogi. Blagodet Peštana i Ohrida je što kada poželite možete da se okupate odmah tu dole. Pa tako sam i ja. Obukla sam svoj srećni kupaći kostim (duga je to priča) i ogrnula maramu za plažu. Sve mora da se slaže u gradu, ovde pusti mašti na volju, pusti da kolorit i printovi vrište. Štrafte, cvetovi, moj omiljeni aksesoar UK flag, sve na jednom mestu i cvet u kosi. Sve je šareno, ali ja tako volim kada sam na odmoru. Tada mi sve odgovara i sve je baš moj stil.

Posmatrala sam kako mi noge prolaze kroz vodenu plazmu. Svaki kamen na dnu se vidi. Gle ribice. Ne mogu da verujem. Razumem ja to čista voda, čisto jezero, negovana priroda, ali je ovde je ipak na metar, dva od malog restorana? Bože kako je mali meštanski restoran divan! Miris domaće kuhinje, makedonskih mirišljavih začina i gosti - crveni Nordijci. Otkrili su ovo mesto pre par godina. Dolaze rado, kaže moja gazdarica, i onda produže za bliski istok ili Grčku. Neki se zadrže i duže. Neki se vraćaju, a neki ciljano dolaze ponovo baš ovde. Gazdarica kaze da je Desaret, mali Saint Tropez, na samo desetak minuta vožnje od mog malog utočista, isto poubav. Simpatičan jezik, ljubak kao i gazdarica Ljupka. Ali taj Desaret me tek čeka. I restoran.

Opuštena, pustila sam da i jezerska voda izbriše svaki umor tela. Devojke su lagano pristizale na plažu. Meštanke, pomislim. Nije bilo puno enigme to da zaključim. Mlade, zategute, prirodno lepe, kose negovane jutarnjim suncem i jezerskim specijalnim sastojcima. Odrasle na strmim stenama Galičice. Jedna je imala buketic poljskog cveća ubranog usput. Stavile su svoje skromne, izbledele peškire za koje nisu dale pola očeve plate i krenule da prave venčiće od cveća. Kako predivno, lako i bez svega sto je opterećujuće. Nema posebnog glossa baš za plazu, nema dodatne absolute waterproof maskare, nema pola kofera najnovije nege za kosu pre, za vreme i posle sunčanja. Ove devojke nisu čak ni namazane mlekom za sunčanje. Prirodna otpornost na sunce od 12 00 do 17 00 devojkama se uskoro pridružiše i momci od svojih nekih dvadesetak godina. Prve ljubavi, one prve su najlepše. Moja prva ljubav je bila nekako planirana. Svidjala se ja njemu, on meni. Gledali se u omiljenom kafiću iz vikenda u vikend. Tada smo smeli samo do ponoći (pomislih kako je vreme prošlo i kako pripadam nekom drugom veku!) Imala sam platonske, platonske plus ruka u ruci i one prave, kad malo odrasteš, pa znaš da platonsko nije sve. Da bi bila potpuna. Ove ljubavi peštanske mora da su nešto posebno kao i cela priroda ovde na granici tri države.

Jezero je bilo puno kamenja veoma nezgodno za izlazak. Svaki moj korak je pomalo bolan, pomalo klizav. Dobro nije sve savršeno, ne mora morski pesak da bude svuda. Jezero ima svoju oštrinu.

Pri izlasku devojka mokre kose prodje pored mene. Dodirnule su nam se ruke u prolazu i ja sva ponosna shvatim da sam i ja tako hladna...jezerski hladna, da sam i ja jedna od tih meštanki, lepa pomisao u svakom slučaju. Živeću taj život par dana, možda i ceo mesec, ako mi urednik dozvoli, kao meštanka. Mistična, pomalo urbanizovana svojom gradskom garderobom, ali meštanka. Uz dosta plivanja moje gradske butine biće zategnute. Ova voda ne dozvoljava mišićima odmor. Niko ne može biti ovde lenj. Ovde nema opuštenog Montenegra i debeljuškaste Elade. Ovde moraš da zapneš dobro da zamahneš da bi opstao. Voda je neumoljiva, a mestani jos prkosniji, kao planine iznad plavog ohridskog ogledala.

 Moj dan na dalje je tekao mirno kao i život Jorga i njegove velike ljubavi Ljupke. Nije bilo ni časa kada sam žalelela odmor, a da nisam svoje telo opustila u škripavom, ali tako primamljivom krevetu. Kako volim ovaj krevet, pomislih, baš kao moja dobra prijateljica, koja me umorna od svog profesorskog posla, i već pomalo profesorski senilna, pita često, da li ti se desilo nekada da bas voliš svoj krevet? Onako baš da ga volis?

Dan za danom je tekao na relaciji Pestanska uzana plaža - moj mali rajski krevet. Desetine kafa na balkonu. Hiljade ideja za hiljade kolmni, čak i malih romana, nastajali su iz sata u sat. Nešto je moj tablet zabeležio, nešto je ostalo za kasnije, da se krčka, spremi, prilagodi, obogati. Ako je to ikako moguće, jer lepota ovog mesta mi je skretala misli i nije dozvoljavala duševni mir. Telesni –apsolutni da. Lepota je rodjena da ti uzme razum, pomislih prošto ponosna na svoje duboke misli. Jutro mi je mirisalo na mirisne žardinjere i lokalnu pekaru, ukusi su se nizali od predivnog testa, domaćih kolača, sočnih brekvi i belog grozdja, do mirnog, predevečernjeg makijata, u lokalnom mini baru.  Počela sam daživim ovu reč lokalno. Želim da budem lokalna bar mesec dana ovako svake godine. Telo je počelo da se zateže baš na svim onim mestima od kojih zaradjuje pola svetske kozmetičke i medicinske industrije. Pretvarala sam se u divlju meštanku, prirodno kovrdzave kose sa sunčanim pramenovima, preplanulog tena i bezobraznih ručnih mišića. Grad je bio tako daleko. Od urbanog ostali su mi samo nordijski turisti koje si mogao sresti ujutu kako dzogiraju plažom. Svakog jutra u isto vreme jedan par je protrčavao pored mene i nastavljao u pravcu Desareta. Imala sam svoj privatni naziv za njih dvoje - pustinjiski trkači. Ja sam u to vreme imala pametniji posao, a to je ritualni doručak na plaži uz mirno jutarnje sunce. Pogledi meštana su bivali učestaliji. Osećala sam se ponovo poželjno, kao žena... U gradu smo samo drugi pol. Vide nam se samo glave u gradskog prevozu, iz naših malih gradskih automobila, iza noćnih pretrpanih barova. Iza pultova, iza rafova, iza kolica, u velikm martketima. Ovde mi se vidi celo telo kakvo je takvo. Od glave do pete - ja. Gola ....I koliko je savršeno ili ne proceniće muškarci koje isto vidjam cele. Uživala sam u pogledima i davala ih, odmeravala ih bezobrazno od glave do pete i luckasto se smeškala. Čak me je i gazda Jorgo odmerio neki dan. Reče

-Vama, gospodjice, baš prija odmor... i brzo spusti pogled.

Moja marama zaleprša prksno dok sam stavljala svoj novi omiljeni aksesoar jeftini veliki beli šesir sa tirkiznim slapom od cvetova i odgovorih

Da, zaista lepo mestoo. Ljudi,....vreme. Imam sreću zar ne? Treba sve to ukopiti. Jorgo mahnu rukom za pozdrav i srećan zbog sitnog flerta, ode svojim poslom dalje.

Pogled mi pade na dugački divlji rep ženskog dela pustinjskih trkača. Devojka je bila više nego zgodna i njen osmeh je bio opšti, za sve, peštanski. Smešila se svom paru, smešila se ljubazno usputnim prodavcima, smešila se meni, smešila se svima. Ponekad bi i kulturno klimnula glavom.

On je bio visok, smedj, atletski tip i bio je ozbiljan. Suviše za ovo mesto. Nekako nisu bili par. Čula sam u prolazu da ga zove imenom Alex i ponekad priča engleski sa njim. Imala je savršeni birtanski akcenat i ja pozeleh bar malo verbalni practice. Ili sa njim...Malo je pričao, samo je to što radi, doživljavao ozbiljno i opet suviše. Rešila sam da im ne smetam. Putinjski trkaci su imali svoju misiju, svoj svet. Ona je bila njegov svet, on njen. Ja sam tako neka iz neke države bivše Jugoslavije (ako se neko uopšte seća te evropske oaze) trenutno na odmoru u drugoj državi iste te bivše Jugoslavije. Možda smo im poznati po Aleksandru ili Konstantinu ili možda po našem filmu ili sportu...i to bi bilo sve. Nema tu mnogo prostora za priču. Tako sam mislila i na samom početku odustala, mada sam već očajnjički želela neku srodnu prijateljsku dušu za razgovor. Onaj običan, jednostavan, na peškirima ili pre spavanja. Dok se par trkača gubio u daljini shvatila sam da ja nisam imala sa kim da  podelim sve to što mi oči vide.