Vrata sveta pod Galičicom - POGLAVLJE 3.

Splash bi rekli u stripovima. veliki splash! Hladna jezerska voda je pravo osveženje za moje suncem ogrejano telo. Posle dužeg razgovora uz ukusni welcome lunch sa mojim gazdama i poduže priče o tome kako ih je spojio svetac i čudotvorac Sv. Naum, nekada davno i  kako ću sigurno i ja naći srodnu dušu na tom svetom mestu (bili su prosto užasnuti činjenicom da tako fina mlada Srpkinja nema džentlemena), uletela sam u jezero po najgorem suncu kao što bi me prekorili mnogi. Blagodet Peštana i Ohrida je što kada poželite možete da se okupate odmah tu dole. Pa tako sam i ja. Obukla sam svoj srećni kupaći kostim (duga je to priča) i ogrnula maramu za plažu. Sve mora da se slaže u gradu, ovde pusti mašti na volju, pusti da kolorit i printovi vrište. Štrafte, cvetovi, moj omiljeni aksesoar UK flag, sve na jednom mestu i cvet u kosi. Sve je šareno, ali ja tako volim kada sam na odmoru. Tada mi sve odgovara i sve je baš moj stil.

Posmatrala sam kako mi noge prolaze kroz vodenu plazmu. Svaki kamen na dnu se vidi. Gle ribice. Ne mogu da verujem. Razumem ja to čista voda, čisto jezero, negovana priroda, ali je ovde je ipak na metar, dva od malog restorana? Bože kako je mali meštanski restoran divan! Miris domaće kuhinje, makedonskih mirišljavih začina i gosti - crveni Nordijci. Otkrili su ovo mesto pre par godina. Dolaze rado, kaže moja gazdarica, i onda produže za bliski istok ili Grčku. Neki se zadrže i duže. Neki se vraćaju, a neki ciljano dolaze ponovo baš ovde. Gazdarica kaze da je Desaret, mali Saint Tropez, na samo desetak minuta vožnje od mog malog utočista, isto poubav. Simpatičan jezik, ljubak kao i gazdarica Ljupka. Ali taj Desaret me tek čeka. I restoran.

Opuštena, pustila sam da i jezerska voda izbriše svaki umor tela. Devojke su lagano pristizale na plažu. Meštanke, pomislim. Nije bilo puno enigme to da zaključim. Mlade, zategute, prirodno lepe, kose negovane jutarnjim suncem i jezerskim specijalnim sastojcima. Odrasle na strmim stenama Galičice. Jedna je imala buketic poljskog cveća ubranog usput. Stavile su svoje skromne, izbledele peškire za koje nisu dale pola očeve plate i krenule da prave venčiće od cveća. Kako predivno, lako i bez svega sto je opterećujuće. Nema posebnog glossa baš za plazu, nema dodatne absolute waterproof maskare, nema pola kofera najnovije nege za kosu pre, za vreme i posle sunčanja. Ove devojke nisu čak ni namazane mlekom za sunčanje. Prirodna otpornost na sunce od 12 00 do 17 00 devojkama se uskoro pridružiše i momci od svojih nekih dvadesetak godina. Prve ljubavi, one prve su najlepše. Moja prva ljubav je bila nekako planirana. Svidjala se ja njemu, on meni. Gledali se u omiljenom kafiću iz vikenda u vikend. Tada smo smeli samo do ponoći (pomislih kako je vreme prošlo i kako pripadam nekom drugom veku!) Imala sam platonske, platonske plus ruka u ruci i one prave, kad malo odrasteš, pa znaš da platonsko nije sve. Da bi bila potpuna. Ove ljubavi peštanske mora da su nešto posebno kao i cela priroda ovde na granici tri države.

Jezero je bilo puno kamenja veoma nezgodno za izlazak. Svaki moj korak je pomalo bolan, pomalo klizav. Dobro nije sve savršeno, ne mora morski pesak da bude svuda. Jezero ima svoju oštrinu.

Pri izlasku devojka mokre kose prodje pored mene. Dodirnule su nam se ruke u prolazu i ja sva ponosna shvatim da sam i ja tako hladna...jezerski hladna, da sam i ja jedna od tih meštanki, lepa pomisao u svakom slučaju. Živeću taj život par dana, možda i ceo mesec, ako mi urednik dozvoli, kao meštanka. Mistična, pomalo urbanizovana svojom gradskom garderobom, ali meštanka. Uz dosta plivanja moje gradske butine biće zategnute. Ova voda ne dozvoljava mišićima odmor. Niko ne može biti ovde lenj. Ovde nema opuštenog Montenegra i debeljuškaste Elade. Ovde moraš da zapneš dobro da zamahneš da bi opstao. Voda je neumoljiva, a mestani jos prkosniji, kao planine iznad plavog ohridskog ogledala.

 Moj dan na dalje je tekao mirno kao i život Jorga i njegove velike ljubavi Ljupke. Nije bilo ni časa kada sam žalelela odmor, a da nisam svoje telo opustila u škripavom, ali tako primamljivom krevetu. Kako volim ovaj krevet, pomislih, baš kao moja dobra prijateljica, koja me umorna od svog profesorskog posla, i već pomalo profesorski senilna, pita često, da li ti se desilo nekada da bas voliš svoj krevet? Onako baš da ga volis?

Dan za danom je tekao na relaciji Pestanska uzana plaža - moj mali rajski krevet. Desetine kafa na balkonu. Hiljade ideja za hiljade kolmni, čak i malih romana, nastajali su iz sata u sat. Nešto je moj tablet zabeležio, nešto je ostalo za kasnije, da se krčka, spremi, prilagodi, obogati. Ako je to ikako moguće, jer lepota ovog mesta mi je skretala misli i nije dozvoljavala duševni mir. Telesni –apsolutni da. Lepota je rodjena da ti uzme razum, pomislih prošto ponosna na svoje duboke misli. Jutro mi je mirisalo na mirisne žardinjere i lokalnu pekaru, ukusi su se nizali od predivnog testa, domaćih kolača, sočnih brekvi i belog grozdja, do mirnog, predevečernjeg makijata, u lokalnom mini baru.  Počela sam daživim ovu reč lokalno. Želim da budem lokalna bar mesec dana ovako svake godine. Telo je počelo da se zateže baš na svim onim mestima od kojih zaradjuje pola svetske kozmetičke i medicinske industrije. Pretvarala sam se u divlju meštanku, prirodno kovrdzave kose sa sunčanim pramenovima, preplanulog tena i bezobraznih ručnih mišića. Grad je bio tako daleko. Od urbanog ostali su mi samo nordijski turisti koje si mogao sresti ujutu kako dzogiraju plažom. Svakog jutra u isto vreme jedan par je protrčavao pored mene i nastavljao u pravcu Desareta. Imala sam svoj privatni naziv za njih dvoje - pustinjiski trkači. Ja sam u to vreme imala pametniji posao, a to je ritualni doručak na plaži uz mirno jutarnje sunce. Pogledi meštana su bivali učestaliji. Osećala sam se ponovo poželjno, kao žena... U gradu smo samo drugi pol. Vide nam se samo glave u gradskog prevozu, iz naših malih gradskih automobila, iza noćnih pretrpanih barova. Iza pultova, iza rafova, iza kolica, u velikm martketima. Ovde mi se vidi celo telo kakvo je takvo. Od glave do pete - ja. Gola ....I koliko je savršeno ili ne proceniće muškarci koje isto vidjam cele. Uživala sam u pogledima i davala ih, odmeravala ih bezobrazno od glave do pete i luckasto se smeškala. Čak me je i gazda Jorgo odmerio neki dan. Reče

-Vama, gospodjice, baš prija odmor... i brzo spusti pogled.

Moja marama zaleprša prksno dok sam stavljala svoj novi omiljeni aksesoar jeftini veliki beli šesir sa tirkiznim slapom od cvetova i odgovorih

Da, zaista lepo mestoo. Ljudi,....vreme. Imam sreću zar ne? Treba sve to ukopiti. Jorgo mahnu rukom za pozdrav i srećan zbog sitnog flerta, ode svojim poslom dalje.

Pogled mi pade na dugački divlji rep ženskog dela pustinjskih trkača. Devojka je bila više nego zgodna i njen osmeh je bio opšti, za sve, peštanski. Smešila se svom paru, smešila se ljubazno usputnim prodavcima, smešila se meni, smešila se svima. Ponekad bi i kulturno klimnula glavom.

On je bio visok, smedj, atletski tip i bio je ozbiljan. Suviše za ovo mesto. Nekako nisu bili par. Čula sam u prolazu da ga zove imenom Alex i ponekad priča engleski sa njim. Imala je savršeni birtanski akcenat i ja pozeleh bar malo verbalni practice. Ili sa njim...Malo je pričao, samo je to što radi, doživljavao ozbiljno i opet suviše. Rešila sam da im ne smetam. Putinjski trkaci su imali svoju misiju, svoj svet. Ona je bila njegov svet, on njen. Ja sam tako neka iz neke države bivše Jugoslavije (ako se neko uopšte seća te evropske oaze) trenutno na odmoru u drugoj državi iste te bivše Jugoslavije. Možda smo im poznati po Aleksandru ili Konstantinu ili možda po našem filmu ili sportu...i to bi bilo sve. Nema tu mnogo prostora za priču. Tako sam mislila i na samom početku odustala, mada sam već očajnjički želela neku srodnu prijateljsku dušu za razgovor. Onaj običan, jednostavan, na peškirima ili pre spavanja. Dok se par trkača gubio u daljini shvatila sam da ja nisam imala sa kim da  podelim sve to što mi oči vide.

Ukus ovčijeg sira -POGLAVLJE 2.

Izborani i veoma casual Jorgo je otišao na jedan strašno hitan sastanak ispred lokalnog restorana, na kome piše na svim target jezicima da se baš tu dobro jede. Moja punačka gazdarica je zamirisala kuću na jedinu balkansku pripremu svih mogućih jela- prženi crni luk, sitno seckan dok ne zastakli...Priznajem, nekako, ovog puta, mi samo otvara apetit, čak i ne štipa oči. Gladna sam, pomislih. Uh, i previše. U celoj gužvi oko traženja pasoša, dolaska, traženja što autentičnijeg smeštaja, ja sam jednostavno zaboravila da jedem. Istog trenutka sam otpisala sve mirne, dugo očekivane i planirane trenutke na balkonu, jer bez dobrog doručka nisam nikada bila iskreno živa. Krenuh u potragu za domaćim mekikama, pitom ili već....Naćiće se neki lokalni recept i neka lokalna mirisna pekarica. 

Uh što volim ovakve stepenice, pomislih čim sam svoju baletanku sa motivima sidra spustila na prvi stepenik. Kako su idealno nedovršene, okrznute, grube, a opet tako elegantne. Još neki krčag pored sa cvećem i eto prizora za impresioniste. Mada, ruku na srce, to su prizori uglavnom za ulične lokalne balkanske bukiniste. I šta fali? Ako želim da uživam u umetnosti, a želim, uživaću i za male pare....Nemam ja za Monea, to znam, ni za bolju reprodukciju. A obožavam ga, pa bio on i u street print varijanti. 

Peštanske male ulice su se nekako sve spuštale ka jezeru. Mali trg sa crkvom Sv. Bogorodice i meštanskim grobljem okruženim cvetnim balkonima. Trg kao mesto sastanaka, bazara, ljubavi, ljubomore, svadja, svadbi... Crkva nekih drugih vekova. Groblje kao konkretni dokaz svega što je nekada bilo. Okolne kuće, graja dece,šum jezera,suštanje tek osušenog veša, sve to na jednom mestu, pod stenom i pored tolike vode. E to već ne mogu da vidim u svom gradu. I opet sam rešila da uživam. Tacnije zasluzila sam i ispoštovaću sebe. Miris svežeg hleba širio se iz pekarice na uglu. Gladna, previše gladna, krenuh da utolim iskonski instikt. Ljubazna, punačka i nasmejana prodavačica i verovatno i pekarka me je spretno uslužila. E ni to nemamo u gradu, sva ponosna na sebe uzviknuh u sebi. Punačke da, ali ljubazne i nasmejane bogami ne! Ponela sam svoje parče mirisne pite sa ovčim sirom i svež, gust jogurt na plažu. Hm, gle doručak pored jezera rano ujutru, da sam požurila možda bi srela i Jorga, zar ne? Mmmm, sir je bio, kako bi rekle fensi moje gradske kuvarice, koje su u životu spremile samo špagete na sto načina i sos iz marketa, preukusan. Obećah sebi dve tri kofe za povratak, a kako ću to izvesti je pitanje za kasnije. A i povratak je pitanje za kasnije. Svaki zalogaj je potpuno uživanje u tom bezobrazno jakom, slanom ukusu koji se topio u mojim ustima. Koliko samo zaboravljamo da živimo i koliko živimo instant, neverovatno! A malo treba...par kilometara, dobro par stotina kilometara i odmah zavoliš više i svoj grad pri povratku, a zavoliš sebe u odlasku. Predivno i ovako koliko ja hoću....Još mesec dana, ako želim. Mogu biti za to vreme freelancer i uživati u blagodetima uplaćenog novca za kreativnost. Predivan osećaj. To sam i rešila u tom trenutku. Moj izdavač ... njemu je bitan catchy tekst, ja ga imam samo kada želim, a od novca se živi. 

Znači sve je sredjeno. Dok sam halapljivo žvakala (tako ne bih nikada u svom gradu, naravno) pogled mi je ukrala bašta bake koja je mirno čitala svoju jutarnju štampu pod drvetom. Na novinama je dominirala makedonska zastava simbol ohridskog zalaska sunca. U novinama novine....za nju. Ja, opet, pomislih sam pobegla od toga. Koliko sam bože ponosna na svoju odluku, toliko da sam i sama sebi već pomalo dosadna. No, bašta bakicina je bila kao iz visoko budzetnih magazina Home and Garden. Sve nijanse zastupljenje, na granici kiča, ako se kič može nazvati nešto što je mirisno i cvetno, sa malom drvenom klupom u centralnom delu. Baka je verovatno veoma ponosna na sve to oko nje, na svoj rad, ili je to možda ovde svakodnevna stvar, kao što i verovatno jeste, pa je prosto čudno kada neko ne živi u svom posebnom mini cvetnom kraljevstvu. Par kvadrata bašte zaista život znače, i ovoj negovanoj starici, a i meni. Nosim tu sliku u svoj grad. Treba mi za sva naša tmurna smogovita urbana jutra. Zadovoljna i sita otresah ruke. Prijao mi je ovaj dorucak kao ništa poslednjih godinu dana...od one večere sa prijateljima... Naš dragi Milan je čudo. Obožava začine dalekog istoka, Mediterana, obožava hranu i dobro vino. I koktele. Voli društvo i živi od toga. Od hrane i od nas. Okupljamo se često i zbog njega, jer nema takvog domaćina na daleko, i zbog nas jer nema ni takvih salata nigde u našoj okolini ...i malo dalje. Prinznajemo, mi, njegovi prijatelji, to na glas. Kakve su to kombinacije mislim da možda ni on sam ne zna, ali negde duboko sam sigurna da u pola noći će znati sve, pa i najmanje, prstohvate svih korišćenih začina. E, tu mi ponekad obedujemo... volim taj izraz. U njegovoj bašti na obodu grada, pod hrastom. Šareni sto sa hiljadama detalja, sjaj novogodišnjih svećica na drvetu, njegova mala taverna. Miris ukrasnih aromatičnih sveća ... Aroma cimeta, vanile i mente. I, eto ne mogu da verujem, da je prošlo skoro godinu dana od našeg poslednjeg susreta. Nama u gradu se i susreti jednom godišnje čine česti. Ljudi, mi, nemamo vreme i stalno ga nemamo. I to je to, to su naši životi. Nepostojanje vremena. Zar nije prava stvar odvojiti minute, pola sata, sat za sebe? Za prijatelje? Za nekog posebnog? Da li nam se vreme u gradu deli na vreme na poslu i vreme ispred televizora kao uvod u vreme u krevetu? Odgovor znam i ne želim da kažem, jer ga svi znamo i boli odgovor. A nećemo čak ni da se pitamo ponovo....jer bi suština ubila i svaku nadu u demokratiju duše. Potpuno besna na izgubljenje mesece i godine ustadoh spremna da uhvatim bar ovaj dan. Onako kako treba.

DAN PRVI ili KAKO SAM POBEGLA - POGLAVLJE 1.

Došla sam da se zaljubim. 

Ne u sebe, niti u nekog, nego u mirne trenutke, sunce, obalu. 

Peštansko jutarnje sunce, pomešano sa jakim mirisom jezerske ribe, osvanulo je u šest. Sloboda, pomislih. Moja soba bila je mala, ali nekako nautički opremljena. Na zidu sat u obliku sidra i pojasa za spasavanje sa natpisom Ohrid, u uglu ormarić za maketama gusarskih brodova i šatulice od školjki po oljuštenim natkasnama pored kreveta. Kuća je mirisala na prošla vremena. Iskreno ne volim kuće koje mirišu ‘’na novo’’, kako kažu. Nema čari. Kada sam na odmoru, a sada sam planirala duži odmor za sebe i svoju gradsku dušu, želim mirise iz baste, mirise kuhinje, mirise obale, planine, ljudi... Sve to mi se kasnije uklapa u idiličnu slku koju dugo nosim u sebi kada sam ponovo u svom malom velegradu.
Ustajem sa kreveta koji zaškripa bezobrazno. Koliko je mladih parova bilo ovde...pomislih kroz šeretki osmeh. No, o tome možda čak i kasnije ako uspem da svoju gazdaricu zamolim da mi priča....a volim, ne - OBOŽAVAM da slušam. Gazda Jorgo je jutros rano otišao na svoj ritual ribolova, toliko sam vec naučila o njemu, i verovatno se bezuspešno i prilično sumorno vraća kući bez dragocenog ulova. Sve su bisere i sve pastrmke vec ulovili pre njega, tako reče gazdarica moje nove kuće sinoć dok sam kasno u noć pokusšavala da se dogovorim oko cene i smeštaja za ‘’ne znam koliko dugo ću ostati’’ varijantu. Naravno, zbunjeno me je pogledala, dugo gledala. Nije imala turistkinju sa takvom izjavom. Možda nikada. Ne zna da joj je došla prilično izgubljena i definitivno gradom premorena kolumnistkinja kojoj je neophodan infinite odmor. Dogovorile smo se, ona i ja, oko smeštaja. Uzela sam najstariju sobu, ali sa lepršavim raznobojnim petunijama i kosmičkim pogledom na jezero. To jezero je zaista nešto posebno. Svi smo mi bili puno puta na ovakvim mestima, razni obilasci, mini užurbane agencijske ture, dečije histerične ekskurzije...ali za sebe retko. Imam preko trideset i to retko se, kao kriterijum, mora promeniti! Nemam ja više vremena za retko, pomislih već malo iznervirana i ljuta na sebe. Dosta je usputnih doživljaja, internenta u gigabajtima i u isto vreme lcd-a krajičkom oka. Hoću sobu sa pogledom, da! Hoću doručak sa novim ukusima na starom, cvetnom balkonu Peštana, Dubrovnika, Kotora, Lefkade....Hoću da živim život meštana. Hocu da mirišem, pijem i jedem začine Mediterana. Ne želim fancy koktel na preskupoj terasi lokalnog lounge bara. Želim koktel od domaće mente u skromnoj taverni. I eto me ovde. 

Pogled sa mog balkona je pogled u prozirno jezero prepuno oblog belog kamena. Malena uzana plaža je nudila mesto samo onima koji su pored Egeja, Jonskog mora i Adriatika izabrali baš ovo mesto za odmor....nekih dvadesetak kilometara od starog grada. Hmmm, obećava. Ovde ću ja smestiti svoje misli i sebe...eto baš tamo. Idealnije ne postoji. Nema boljeg mesta, nasmejah se...i to za ovaj novac. Baš mi je drago i što ne moram da se uklapam sa svojim manje ili više frustranim prijateljima, gde ćemo i sta ćemo...i što sam eto single pa mogu šta ja hoću i kada hoću.A sada hoću ovaj prilično jeftin, a debeo ženski magazin i jutarnju kafu na ovom balkonu. Mom balkonu!
Bacih pogled još jednom na ono sto me čeka sledećih mesec dana i shvatih u trenutku da nisam odavno, možda nikad, donela ovako dobru odluku. Za sebe. Već mi je jutro obojeno...Cvetovi visećih žardinjera okolnih starih kuća blago su se lelujali na avgustovskom povetarcu. Puprurna, fuskija, zelena, Chinese crvena....i gle, kivi! Znam da limun može da uspe na nasšem podneblju, ako ga neguješ do neba i uložiš sebe, ali kivi! Neverovatno. Zreo kivi je skoro iz svih kuća bujao i nagoveštavao zimu punu vitamina. Navukoh svoju cvetnu haljinu za plažu koja je bila specijalno nova za ovu priliku jer krećem ponovo da putujem, i dobro isprobane stare japanke. Idem u potragu za dobrom domaćom kafom moje dobre gazdarice. Sigurno je već ustala ili joj mogu pomoći. Želim dobar odnos sa njom, jer kako se kaze, ipak ću tu živeti par nedelja. I to nije malo. Ona će činiti deo mog života... i Jorgo...koji je upravo umoran zatvorio vrata kuhinje.

 

Kako sam pobegla

Pre nekoliko nedelja sam imala ono žensko prosvetljenje kada jednostavno rešiš da odeš, nešto promeniš, kupiš nešto vredno, postaneš sama sebi bitna i drugačija.

Jutro je svanulo, kao i svakog dana. Vrelo julsko jutro u mom malom velikom gradu. Beton vreo još od 6 00. Trenutno na mom satu 29 stepeni. Užas pomislih. Kad se budiš znojav i nikakav kakav će ti dan biti tek? Šta može da te pokrene iz kreveta u ovakvom, odnosno, takvom, trenutku? Jedino samo pomisao na novi komadic šminke u torbici, tek kupljenom juče u jednoj od mega radnji. Odlučih da ustanem što pre, umijem se, stavim kremu, pa podlogu, pa da stavim svoju dzezvicu za dobru domaću crnu kupljenu pre par godina u Alanji, pa onda to predivno novo penasto rumenilo. Uh, kao one sa stranica. Nekako sjajno, a mat.  I tako posle oduševljenja zbog odraza u ogledalu, sa žaljenjem pogledah moje predivne uske farmerke koje ne mogu već mesec i nešto da obučem zbog ovih divnih letnjih dana i odlučih se za lepršavu žutu romantičnu letnju haljinu. Taman za posao, a kao za zabavu.

Izlazak napolje i vrelina. Opet i  opet. Komšija u liftu, stranac zajapuren i srećan što je najzad dobio overseas posao u predelima gde ne mora da nosi potkošulju, košulju, dzemper 24-7 puta  365.

- Guten morgen komšika

- Guten Morgen,  odgovorih.

- Kaaako ste? Upita zainteresovano i nespretno, pomalo stidljivo.

- O, Vaš srpski je sve bolji nasmejah se zadovoljno i veoma patriotski. 
- Hvala, dobro, vi?

- Gut, dobro, jaaa. Dozvooolite, reče i pridržavajući mi vrata lifta jednom  rukom dok je drugom brisao uporan znoj sa crvenog čela.

- Danke schon odgovorih  opet srećna što stranci uopšte postoje. Žena se oseća kao žena, a devojka kao devojka. Zamahnuh kosom, potpuno osvežena Evropom, i krenuh dalje u dan.

Svakim korakom dan je bio teži i vreliji. Znoj moj komšije Nemca, moj znoj, znoj prodavačice u radnji na uglu. Najgori osećaj je kada jednostavno  ne možeš da izledaš lepo jer si nikakav - besan i znojav celog dana. Dzaba mi i ovo predivno penasto rumenilo! Ja ...zašto ja moram ovo? Radim sebi...namerno? Imam dane i dane slobodne, neki neplanirani bonus...Zaradjeno, debelo vikendima i deadline kolumnama. Pa, vreme je došlo za naplatu. Kratko i jasno - odmor, ali ne kratak...

Po povratku kući sretoh svoju prijateljicu iz školskih dana. Vidjale smo se na društvenim mrežama, organizovale neke susrete generacije, drugim rečima znamo se više nego najrodjedniji. Ja pratim njena, ona moja dešavanja. Svaka moja bolja slika ima njen komentar tipa Ooo, bravo za model ili Nismo loše, a?

- Cici, Užasno je toplo,kako podnosiš?

- Ne podnosim. Ne znam...Želim da odem. Guši me beton, sve. Ekskluzivno je skupo, a ja želim da se počastim. Ne mogu više nedelju dana i gledaj svaku paru. Prošla su ta vremena. Ovo su ozbiljne godine, znaš i sama nasmesih se i namignuh. Ako ne sada, kada ćemo?

- Hmmm, Ohrid je bio za nas predivaaan. Bila si skoro?

- Ne tako...ne tako skoro, e, ne pamtim zapravo. Ali ...pa kako je sada tamo?

- Koliko se sećam tebe i tvojim pismenih zadataka, idealan za tebe! Voliš vodu, nebo, sunce, zar ne? Nasmejala se iskreno, školski, drugarski. Pionirski.

- Hahahaha, dobra si...davno je to bilo!

- Znam, ali ... pa znas da smo te zezali za Toskanu....za Azurnu... Ohrid je osveženje. Probaj.

I eto me ovde.