DAN PRVI ili KAKO SAM POBEGLA - POGLAVLJE 1.

Došla sam da se zaljubim. 

Ne u sebe, niti u nekog, nego u mirne trenutke, sunce, obalu. 

Peštansko jutarnje sunce, pomešano sa jakim mirisom jezerske ribe, osvanulo je u šest. Sloboda, pomislih. Moja soba bila je mala, ali nekako nautički opremljena. Na zidu sat u obliku sidra i pojasa za spasavanje sa natpisom Ohrid, u uglu ormarić za maketama gusarskih brodova i šatulice od školjki po oljuštenim natkasnama pored kreveta. Kuća je mirisala na prošla vremena. Iskreno ne volim kuće koje mirišu ‘’na novo’’, kako kažu. Nema čari. Kada sam na odmoru, a sada sam planirala duži odmor za sebe i svoju gradsku dušu, želim mirise iz baste, mirise kuhinje, mirise obale, planine, ljudi... Sve to mi se kasnije uklapa u idiličnu slku koju dugo nosim u sebi kada sam ponovo u svom malom velegradu.
Ustajem sa kreveta koji zaškripa bezobrazno. Koliko je mladih parova bilo ovde...pomislih kroz šeretki osmeh. No, o tome možda čak i kasnije ako uspem da svoju gazdaricu zamolim da mi priča....a volim, ne - OBOŽAVAM da slušam. Gazda Jorgo je jutros rano otišao na svoj ritual ribolova, toliko sam vec naučila o njemu, i verovatno se bezuspešno i prilično sumorno vraća kući bez dragocenog ulova. Sve su bisere i sve pastrmke vec ulovili pre njega, tako reče gazdarica moje nove kuće sinoć dok sam kasno u noć pokusšavala da se dogovorim oko cene i smeštaja za ‘’ne znam koliko dugo ću ostati’’ varijantu. Naravno, zbunjeno me je pogledala, dugo gledala. Nije imala turistkinju sa takvom izjavom. Možda nikada. Ne zna da joj je došla prilično izgubljena i definitivno gradom premorena kolumnistkinja kojoj je neophodan infinite odmor. Dogovorile smo se, ona i ja, oko smeštaja. Uzela sam najstariju sobu, ali sa lepršavim raznobojnim petunijama i kosmičkim pogledom na jezero. To jezero je zaista nešto posebno. Svi smo mi bili puno puta na ovakvim mestima, razni obilasci, mini užurbane agencijske ture, dečije histerične ekskurzije...ali za sebe retko. Imam preko trideset i to retko se, kao kriterijum, mora promeniti! Nemam ja više vremena za retko, pomislih već malo iznervirana i ljuta na sebe. Dosta je usputnih doživljaja, internenta u gigabajtima i u isto vreme lcd-a krajičkom oka. Hoću sobu sa pogledom, da! Hoću doručak sa novim ukusima na starom, cvetnom balkonu Peštana, Dubrovnika, Kotora, Lefkade....Hoću da živim život meštana. Hocu da mirišem, pijem i jedem začine Mediterana. Ne želim fancy koktel na preskupoj terasi lokalnog lounge bara. Želim koktel od domaće mente u skromnoj taverni. I eto me ovde. 

Pogled sa mog balkona je pogled u prozirno jezero prepuno oblog belog kamena. Malena uzana plaža je nudila mesto samo onima koji su pored Egeja, Jonskog mora i Adriatika izabrali baš ovo mesto za odmor....nekih dvadesetak kilometara od starog grada. Hmmm, obećava. Ovde ću ja smestiti svoje misli i sebe...eto baš tamo. Idealnije ne postoji. Nema boljeg mesta, nasmejah se...i to za ovaj novac. Baš mi je drago i što ne moram da se uklapam sa svojim manje ili više frustranim prijateljima, gde ćemo i sta ćemo...i što sam eto single pa mogu šta ja hoću i kada hoću.A sada hoću ovaj prilično jeftin, a debeo ženski magazin i jutarnju kafu na ovom balkonu. Mom balkonu!
Bacih pogled još jednom na ono sto me čeka sledećih mesec dana i shvatih u trenutku da nisam odavno, možda nikad, donela ovako dobru odluku. Za sebe. Već mi je jutro obojeno...Cvetovi visećih žardinjera okolnih starih kuća blago su se lelujali na avgustovskom povetarcu. Puprurna, fuskija, zelena, Chinese crvena....i gle, kivi! Znam da limun može da uspe na nasšem podneblju, ako ga neguješ do neba i uložiš sebe, ali kivi! Neverovatno. Zreo kivi je skoro iz svih kuća bujao i nagoveštavao zimu punu vitamina. Navukoh svoju cvetnu haljinu za plažu koja je bila specijalno nova za ovu priliku jer krećem ponovo da putujem, i dobro isprobane stare japanke. Idem u potragu za dobrom domaćom kafom moje dobre gazdarice. Sigurno je već ustala ili joj mogu pomoći. Želim dobar odnos sa njom, jer kako se kaze, ipak ću tu živeti par nedelja. I to nije malo. Ona će činiti deo mog života... i Jorgo...koji je upravo umoran zatvorio vrata kuhinje.

 

Kako sam pobegla

Pre nekoliko nedelja sam imala ono žensko prosvetljenje kada jednostavno rešiš da odeš, nešto promeniš, kupiš nešto vredno, postaneš sama sebi bitna i drugačija.

Jutro je svanulo, kao i svakog dana. Vrelo julsko jutro u mom malom velikom gradu. Beton vreo još od 6 00. Trenutno na mom satu 29 stepeni. Užas pomislih. Kad se budiš znojav i nikakav kakav će ti dan biti tek? Šta može da te pokrene iz kreveta u ovakvom, odnosno, takvom, trenutku? Jedino samo pomisao na novi komadic šminke u torbici, tek kupljenom juče u jednoj od mega radnji. Odlučih da ustanem što pre, umijem se, stavim kremu, pa podlogu, pa da stavim svoju dzezvicu za dobru domaću crnu kupljenu pre par godina u Alanji, pa onda to predivno novo penasto rumenilo. Uh, kao one sa stranica. Nekako sjajno, a mat.  I tako posle oduševljenja zbog odraza u ogledalu, sa žaljenjem pogledah moje predivne uske farmerke koje ne mogu već mesec i nešto da obučem zbog ovih divnih letnjih dana i odlučih se za lepršavu žutu romantičnu letnju haljinu. Taman za posao, a kao za zabavu.

Izlazak napolje i vrelina. Opet i  opet. Komšija u liftu, stranac zajapuren i srećan što je najzad dobio overseas posao u predelima gde ne mora da nosi potkošulju, košulju, dzemper 24-7 puta  365.

- Guten morgen komšika

- Guten Morgen,  odgovorih.

- Kaaako ste? Upita zainteresovano i nespretno, pomalo stidljivo.

- O, Vaš srpski je sve bolji nasmejah se zadovoljno i veoma patriotski. 
- Hvala, dobro, vi?

- Gut, dobro, jaaa. Dozvooolite, reče i pridržavajući mi vrata lifta jednom  rukom dok je drugom brisao uporan znoj sa crvenog čela.

- Danke schon odgovorih  opet srećna što stranci uopšte postoje. Žena se oseća kao žena, a devojka kao devojka. Zamahnuh kosom, potpuno osvežena Evropom, i krenuh dalje u dan.

Svakim korakom dan je bio teži i vreliji. Znoj moj komšije Nemca, moj znoj, znoj prodavačice u radnji na uglu. Najgori osećaj je kada jednostavno  ne možeš da izledaš lepo jer si nikakav - besan i znojav celog dana. Dzaba mi i ovo predivno penasto rumenilo! Ja ...zašto ja moram ovo? Radim sebi...namerno? Imam dane i dane slobodne, neki neplanirani bonus...Zaradjeno, debelo vikendima i deadline kolumnama. Pa, vreme je došlo za naplatu. Kratko i jasno - odmor, ali ne kratak...

Po povratku kući sretoh svoju prijateljicu iz školskih dana. Vidjale smo se na društvenim mrežama, organizovale neke susrete generacije, drugim rečima znamo se više nego najrodjedniji. Ja pratim njena, ona moja dešavanja. Svaka moja bolja slika ima njen komentar tipa Ooo, bravo za model ili Nismo loše, a?

- Cici, Užasno je toplo,kako podnosiš?

- Ne podnosim. Ne znam...Želim da odem. Guši me beton, sve. Ekskluzivno je skupo, a ja želim da se počastim. Ne mogu više nedelju dana i gledaj svaku paru. Prošla su ta vremena. Ovo su ozbiljne godine, znaš i sama nasmesih se i namignuh. Ako ne sada, kada ćemo?

- Hmmm, Ohrid je bio za nas predivaaan. Bila si skoro?

- Ne tako...ne tako skoro, e, ne pamtim zapravo. Ali ...pa kako je sada tamo?

- Koliko se sećam tebe i tvojim pismenih zadataka, idealan za tebe! Voliš vodu, nebo, sunce, zar ne? Nasmejala se iskreno, školski, drugarski. Pionirski.

- Hahahaha, dobra si...davno je to bilo!

- Znam, ali ... pa znas da smo te zezali za Toskanu....za Azurnu... Ohrid je osveženje. Probaj.

I eto me ovde.