Splash
bi rekli u stripovima. veliki splash! Hladna jezerska voda je pravo osveženje
za moje suncem ogrejano telo. Posle dužeg razgovora uz ukusni welcome lunch sa mojim gazdama i poduže
priče o tome kako ih je spojio svetac i čudotvorac Sv. Naum, nekada davno
i kako ću sigurno i ja naći srodnu dušu
na tom svetom mestu (bili su prosto užasnuti činjenicom da tako fina mlada
Srpkinja nema džentlemena), uletela sam u jezero po najgorem suncu kao što bi me
prekorili mnogi. Blagodet Peštana i Ohrida je što kada poželite možete da se
okupate odmah tu dole. Pa tako sam i ja. Obukla sam svoj srećni kupaći kostim (duga je
to priča) i ogrnula maramu za plažu. Sve mora da se slaže u gradu, ovde pusti
mašti na volju, pusti da kolorit i printovi vrište. Štrafte, cvetovi, moj
omiljeni aksesoar UK flag, sve na
jednom mestu i cvet u kosi. Sve je šareno, ali ja tako volim kada sam na
odmoru. Tada mi sve odgovara i sve je baš moj stil.
Posmatrala
sam kako mi noge prolaze kroz vodenu plazmu. Svaki kamen na dnu se vidi. Gle
ribice. Ne mogu da verujem. Razumem ja to čista voda, čisto jezero, negovana
priroda, ali je ovde je ipak na metar, dva od malog restorana? Bože kako je
mali meštanski restoran divan! Miris domaće kuhinje, makedonskih mirišljavih
začina i gosti - crveni Nordijci. Otkrili su ovo mesto pre par godina. Dolaze
rado, kaže moja gazdarica, i onda produže za bliski istok ili Grčku. Neki se
zadrže i duže. Neki se vraćaju, a neki ciljano dolaze ponovo baš ovde.
Gazdarica kaze da je Desaret, mali Saint Tropez, na samo desetak minuta vožnje
od mog malog utočista, isto poubav.
Simpatičan jezik, ljubak kao i gazdarica Ljupka. Ali taj Desaret me tek čeka. I
restoran.
Opuštena,
pustila sam da i jezerska voda izbriše svaki umor tela. Devojke su lagano
pristizale na plažu. Meštanke, pomislim. Nije bilo puno enigme to da zaključim.
Mlade, zategute, prirodno lepe, kose negovane jutarnjim suncem i jezerskim
specijalnim sastojcima. Odrasle na strmim stenama Galičice. Jedna je imala
buketic poljskog cveća ubranog usput. Stavile su svoje skromne, izbledele
peškire za koje nisu dale pola očeve plate i krenule da prave venčiće od cveća.
Kako predivno, lako i bez svega sto je opterećujuće. Nema posebnog glossa baš za plazu, nema dodatne absolute waterproof maskare, nema pola
kofera najnovije nege za kosu pre, za vreme i posle sunčanja. Ove devojke nisu
čak ni namazane mlekom za sunčanje. Prirodna otpornost na sunce od 12 00 do 17
00 devojkama se uskoro pridružiše i momci od svojih nekih dvadesetak godina. Prve
ljubavi, one prve su najlepše. Moja prva ljubav je bila nekako planirana.
Svidjala se ja njemu, on meni. Gledali se u omiljenom kafiću iz vikenda u
vikend. Tada smo smeli samo do ponoći (pomislih kako je vreme prošlo i kako
pripadam nekom drugom veku!) Imala sam platonske, platonske plus ruka u ruci i
one prave, kad malo odrasteš, pa znaš da platonsko nije sve. Da bi bila
potpuna. Ove ljubavi peštanske mora da su nešto posebno kao i cela priroda ovde
na granici tri države.
Jezero
je bilo puno kamenja veoma nezgodno za izlazak. Svaki moj korak je pomalo
bolan, pomalo klizav. Dobro nije sve savršeno, ne mora morski pesak da bude
svuda. Jezero ima svoju oštrinu.
Pri
izlasku devojka mokre kose prodje pored mene. Dodirnule su nam se ruke u
prolazu i ja sva ponosna shvatim da sam i ja tako hladna...jezerski hladna, da
sam i ja jedna od tih meštanki, lepa pomisao u svakom slučaju. Živeću taj život par dana,
možda i ceo mesec, ako mi urednik dozvoli, kao meštanka. Mistična, pomalo
urbanizovana svojom gradskom garderobom, ali meštanka. Uz dosta plivanja moje
gradske butine biće zategnute. Ova voda ne dozvoljava mišićima odmor. Niko ne
može biti ovde lenj. Ovde nema opuštenog Montenegra i debeljuškaste Elade. Ovde
moraš da zapneš dobro da zamahneš da bi opstao. Voda je neumoljiva, a mestani
jos prkosniji, kao planine iznad plavog ohridskog ogledala.
Dan
za danom je tekao na relaciji Pestanska uzana plaža - moj mali rajski krevet. Desetine
kafa na balkonu. Hiljade ideja za hiljade kolmni, čak i malih romana, nastajali
su iz sata u sat. Nešto je moj tablet zabeležio, nešto je ostalo za kasnije, da
se krčka, spremi, prilagodi, obogati. Ako je to ikako moguće, jer lepota ovog
mesta mi je skretala misli i nije dozvoljavala duševni mir. Telesni –apsolutni
da. Lepota je rodjena da ti uzme razum, pomislih prošto ponosna na svoje duboke
misli. Jutro mi je mirisalo na mirisne žardinjere i lokalnu pekaru, ukusi su se
nizali od predivnog testa, domaćih kolača, sočnih brekvi i belog grozdja, do
mirnog, predevečernjeg makijata, u lokalnom mini baru. Počela sam daživim ovu reč lokalno.
Želim da budem lokalna bar mesec dana
ovako svake godine. Telo je počelo da se zateže baš na svim onim mestima od
kojih zaradjuje pola svetske kozmetičke i medicinske industrije. Pretvarala sam
se u divlju meštanku, prirodno kovrdzave kose sa sunčanim pramenovima,
preplanulog tena i bezobraznih ručnih mišića. Grad je bio tako daleko. Od
urbanog ostali su mi samo nordijski turisti koje si mogao sresti ujutu kako
dzogiraju plažom. Svakog jutra u isto vreme jedan par je protrčavao pored mene
i nastavljao u pravcu Desareta. Imala sam svoj privatni naziv za njih dvoje - pustinjiski trkači. Ja sam u to vreme
imala pametniji posao, a to je ritualni doručak na plaži uz mirno jutarnje
sunce. Pogledi meštana su bivali učestaliji. Osećala sam se ponovo poželjno,
kao žena... U gradu smo samo drugi pol. Vide nam se samo glave u gradskog
prevozu, iz naših malih gradskih automobila, iza noćnih pretrpanih barova. Iza
pultova, iza rafova, iza kolica, u velikm martketima. Ovde mi se vidi celo telo
kakvo je takvo. Od glave do pete - ja. Gola ....I koliko je savršeno ili ne
proceniće muškarci koje isto vidjam cele. Uživala sam u pogledima i davala ih,
odmeravala ih bezobrazno od glave do pete i luckasto se smeškala. Čak me je i
gazda Jorgo odmerio neki dan. Reče
-Vama,
gospodjice, baš prija odmor... i brzo spusti pogled.
Moja
marama zaleprša prksno dok sam stavljala svoj novi omiljeni aksesoar jeftini
veliki beli šesir sa tirkiznim slapom od cvetova i odgovorih
Da,
zaista lepo mestoo. Ljudi,....vreme. Imam sreću zar ne? Treba sve to ukopiti.
Jorgo mahnu rukom za pozdrav i srećan zbog sitnog flerta, ode svojim poslom
dalje.
Pogled
mi pade na dugački divlji rep ženskog dela pustinjskih trkača. Devojka je bila
više nego zgodna i njen osmeh je bio opšti, za sve, peštanski. Smešila se svom
paru, smešila se ljubazno usputnim prodavcima, smešila se meni, smešila se
svima. Ponekad bi i kulturno klimnula glavom.
On
je bio visok, smedj, atletski tip i bio je ozbiljan. Suviše za ovo mesto.
Nekako nisu bili par. Čula sam u prolazu da ga zove imenom Alex i ponekad priča
engleski sa njim. Imala je savršeni birtanski akcenat i ja pozeleh bar malo
verbalni practice. Ili sa njim...Malo
je pričao, samo je to što radi, doživljavao ozbiljno i opet suviše. Rešila sam
da im ne smetam. Putinjski trkaci su imali svoju misiju, svoj svet. Ona je bila
njegov svet, on njen. Ja sam tako neka iz neke države bivše Jugoslavije (ako se
neko uopšte seća te evropske oaze) trenutno na odmoru u drugoj državi iste te
bivše Jugoslavije. Možda smo im poznati po Aleksandru ili Konstantinu ili možda
po našem filmu ili sportu...i to bi bilo sve. Nema tu mnogo prostora za priču.
Tako sam mislila i na samom početku odustala, mada sam već očajnjički želela
neku srodnu prijateljsku dušu za razgovor. Onaj običan, jednostavan, na peškirima
ili pre spavanja. Dok se par trkača gubio u daljini shvatila sam da ja nisam
imala sa kim da podelim sve to što mi
oči vide.
